Данашњи НАТО наставља тамо где су тевтонски витезови, Наполеон и Хитлер стали. Један од његових главних циљева биће укључивање Србије, макар и симболично, у антируски фронт НАТО-а. Као што је 16. март 2014. битан за судбину Крима и Русије, тако се он одражава и на судбину Србије са Косовом и Метохијом као срцем…
Уместо увода
На Украјини, у њеном западном делу, избијају немири. Немири се, постепено шире, и ситуација је све озбиљнија. За то време, у Србији се спрема референдум о приступању НАТО – пакту. Иницијативу за покретање референдума дало је педесет посланика Скупштине Србије, а скупило се и око сто хиљада потписа грађана. Руски амбасадор разговара са српским премијером („незналицом опште праксе“), и упозорава га:„Бојим се да би исхитрена одлука могла да угрози ваше позиције. Апелујем на вас и на председника да се то још једном преиспита“(1,79). При том изражава сумњу да је реч о пукој грађанској иницијативи, сматрајући да иза реферeндума стоје стране силе. Премијер пориче такву могућност, прича о извесним економским тешкоћама Србије, новом ангажману ММФ-а, нуди Русији наставак економске сарадње. Амбасадор је, на крају, отворен:„Ако на скали имамо екстреме, где на једном крају пише „пријатељ“, а на другом „непријатељ“, ви сте још увек у првом делу.
Оним што сте планирали, брзо клизите ка средини. Везано за то, потпуно нам је нејасно зашто хрлите у савез у коме су сви, од првог до последњег, ваши историјски непријатељи! Сви они који су узроковали вишемилионске погибије и патње српскога народа! Прошле године, у лову, гледао сам тактику вукова у навлачењу наивнијих ловачких паса. Приђу им, и заподену игру, машу репом. Кроз игру их навлаче у шуму, где их растргну./…/Има ли Србија шездесет милиона становника, пет стотина нуклеарних бојевих глава и две хиљаде милијарди евра годишње?/…/Толико износи тренутни француски улог за безбедност у вучјем чопору. Тако су тик уз водећег вука и држе га на оку. Ниште ваљда поверовали да су се у пола века Немци и Французи толико променили да су данас потпуно другачији од својих дедова?“(1,81)
Ипак, Влада Србије, у сагласности с парламентом, решава да спроведе одлуку о референдуму за улазак у НАТО. Амбасадор Русије долази код министра спољних послова и каже му:„Везано за већинску одлуку парламента да се што пре приступи референдуму о приступу НАТО – у имам овлашћење од стране председника Руске Федерације да вас последњи пут упозорим, а у светлу најновијих догађаја на европском континенту, на могуће далекосежне последице одлуке вашег парламента!“(1,89) Министар спољних послова убеђује амбасадора да ће референдум бити поштен и демократски, али амбасадор каже:„Наш је став да је све око референдума успешно оркестрирано са Запада. Знајући да се у гладној Србији избори добијају с подељеним килограмом шећера или флашом уља по гласачу, а да су такви „поклони“ већ спремни, очекивано је да ће обичан народ заокружити „да“. Ваша влада ће зарад нешто кредита, којим ћете купити социјални мир за наредних шест или девет месеци, и нешто обећаних улагања, довести Србију на непријатељску страну, у могућу директну конфронтацију са Русијом. То се у историји наша два народа никада није десило /…/ Немојмо рачунати комунистички сукоб Стаљин – Тито. Нити је Стаљин био Рус, нити је Тито био Србин. Нити су се 1948. конфронтирале Русија и Србија, већ СССР и Југославија. /…/ Причајмо о историји пре комунизма. Нама је јасно да сте ви остали као бела мрља у позадини НАТО – а и да се вашим уласком финализују напори за предстојећи сукоб. Ви пратите ситуацију у Украјини? /…/ Ствар се заоштрава. Уласком у НАТО ви бисте своју територију и ваздушни простор ставили на располагање алијанси./…/ Господине министре, буде ли у том случају дошла било каква претња руском народа с територије Србије, будите убеђени да ћемо вас третирати као сваког другог непријатеља. Не више као братски, словенски, православни народ.“ Министар спољних послова Србије пориче опасност:„Ако се на референдуму Србија одлучи за „да“, имамо договор са западним партнерима да се наша територија не користи у том смислу и да ће алијанса максимално поштовати наш суверенитет“.(1,91)
Рат на Украјини се захуктава –мешовите НАТО трупе продиру на територију Украјине, а и Русија шаље своју војску. Почиње сукоб конвенционалним оружјем. Србија, на намештеном референдуму, улази у НАТО. Територија Србије бива искоришћена за транзит НАТО трупа, а њени аеродроми за танкирање НАТО авиона који лете према Украјини. Руски амбасадор одлази из Београда. Председник Србије тврди да је отишао само на привремене консултације у Москву, и да је власт у Београду и даље пријатељ Русије.
Пошто између Русије и НАТО – почиње атомски рат, а територија Србије је пуна НАТО трупа, на Београд, са руске стране, пада атомска бомба…
А стварност?
Оно што сте управо прочитали за сада је, на срећу Србије, само укратко изложена фабула приче „Конус“ Горана Аранђеловића, објављене у књизи „Четири слике српске апокалипсе“,која је изашла прошле, 2013. године, пре збивања на Украјини. Једно од основних осећања читаоца је застрашујућа близина имагинарног и реалног, које само што се не додирну у нашој свакодневици. Чињенице су ту: 16. марта 2014. су одржани избори у Србији и референдум на Криму. Крим се определио да уђе у састав Руске Федерације, а Србија, чије је елита, по Милу Ломпару, постигла јединство на идеји националне издаје, пала је, скоро „референдумски“, под власт послушника Империје, који је неће само вући ка ЕУ, него и ка НАТО – пакту, тако заинтересованом да на Украјини трајно инсталира русомрзачку власт и, наравно, своје нуклеарне пројектиле.
Како смо дошли довде?
Иако је доласком ДОС-а после 5. октобра 2000. власт у Србији, бар кад су званичне структуре у питању, постала прозападна, ипак се већина странака, осим нескривено „другосрбијанских“, попут Јовановићевог ЛДП-а, није усуђивала да напусти националну причу (макар као „бриселски новоговор са шајкачицом“). Поготово се нико није осуђивао да отворено изда Косово и Метохију (наравно, радило се „испод жита“ – али, за јавност, сви су се клели да се никад, али никад, неће одрећи територије чија је одбрана записана у преамбули Устава Србије)… У томе су најгласнији били кључни људи Србије који су на власт дошли после мајских избора 2012. Борећи се, во времја оно, за Косово, они су се заклињали и у Русију, као гарант међународног права и поретка, кључну државу која ће нам помоћи у заштити Свете Земље.
Данас, међутим…На плакатима уочи избора, онај кога су пропaгирали као „будућност у коју верујемо“, сликао се са заставом Европске уније у позадини. Ни једне озбиљне речи о одбрани Косова и Метохије…Наравно, Русија се, као савезница у одбрани Свете Земље, више ни не помиње, осим узгред, у ритуалној заклетви:„И Америка и ЕУ и Русија“, за коју сви знају да је лаж…Она битна и добро плаћена ЕУтописткиња, она што се презива Мишчевић, и што је главна преговарачица са ЕУ, јасно нам је рекла, још пре избора, да ће наше повлашћено трговање с Русијом морати да престане – тако каже Брисел…А и Јелко Кацин, онај што тражи да трагом Ђукановића уведемо санкције Русији, јесте ГЛАС БРИСЕЛА, господо. И његов ће глас, чим техничка Влада Србије постане мистичка влада кнеза овог света, са све Вучићем на челу неолибералног dance macabre, бити услишен. Хоће, хоће, наравно! Као што ћемо на јесен у Беломе Граду сви бити позвани на геј параду! Јер, без ЛГБТ брака нема ЕУ (нарочито ово У, латиницом!)
Све то знамо, јер знамо ко је на власти у Србији.
О томе је, још 2011, писао Љубомир Кљакић, који каже да су „корисни идиоти“ на власт у Србији (али и у свету) доведени „због своје урођене наивности, природне глупости, брижљиво негованог незнања, различитих психолошких комплекса, неутољиве страсти за влашћу или богатством, у сваком случају због своје моралне недостојности, као и примерне некомпетентности/…/“(2,353). И додаје:„Следствено, данас је корисни идиот свако онај ко слеп, глув, нем и неосетљив за чињенице живота, и даље заступа циљеве пропале корпоративне револуције као историјску „судбину“ која нити има, нити може имати алтернативу. Србија, разуме се, није изузетак. Овдашњи КОРИСНИ ИДИОТИ легитимишу се свакодневно као заступници пропагандних слогана о врлинама света без алтернатива, дакле о врлинама мртвог света“(2,354).
Та безалтернативност („ЕУ нема алтернативу!“), у предизборној пропаганди представљена као „будућност у коју верујемо“- као што шаманисти верују у духове животиња којима се предају да би сазнали шта их им је чинити – претвара се, овде и сада, у терминалну стварност.
За размишљање
Рекосмо да је увод овог текста (за сада!) само препричавање прозе Горана Аранђеловића. Али, догађаји који се виде на хоризоноту садашњег тренутка имагинацију би, не дај Боже, могли претворити у свакодневицу.
Србија, заиста, никад није ратовала против Русије. Чак и за време окупације 1941–1944, кад је у Београду била колаборационистичка Влада народног спаса ђенерала Недића, овај српски официр је одбио да на Источни фронт против Русије пошаље, макар и симболично, једну чету војника. За то време, Хајнрих Химлер је имао СС дивизију Хрвата и босанских муслимана („Ханџар“), као и косовских Арбанаса („Скендербег“). Срби се таквом бруком, ни под окупацијом, никад нису обрукали.
Данашњи Запад наставља тамо где су тевтонски витезови, Наполеон и Хитлер стали. Један од његових главних циљева биће укључивање Србије, макар и симболично, у антируски фронт НАТО-а. Као што је 16. март 2014. битан за судбину Крима и Русије, тако се он одражава и на судбину Србије са Косовом и Метохијом као срцем… Од људи који припадају српским политичким елитама, осим часних изузетака, после избора се може очекивати само служење Империји, па самим тим и русофобија прикривена реториком о томе да ми „никад, али никад, нећемо престати да желимо сарадњу с Русијом“. С тим у вези је и најновија изјава Александра Вучића, дочекана са одушевљењем код дела „патриотске јавности“: Вучић је рекао да није реч о балансирању између Европе и Русије, јер српска влада није ни руска ни немачка, већ Влада Србије, поручивши да ако неко хоће да има другу владу, иде на изборе и изабере је, водећи рачуна о интересима грађана Србије. „Питам вас за коју политику мислите да би била добра за Србију. Хоћете да уведемо санкције Русији, да имамо непријатељски став према њима. Ја мислим да то није одговорно. Хоћете ли да кажемо да подржавамо нарушавање територијалног интегритета, па да нам кажу – одрекли сте се Косова, или да кажемо да ћемо да напустимо европски пут? Кажите, које је то генијално решење“, рекао је Вучић и закључио да се српска влада понаша веома озбиљно и одговорно у тој ситуацији, издржавајући притиске с различитих страна, али штитећи пре свега интересе грађана Србије“, читамо и само што не заплачемо од мудрости НОВОГ МАРШАЛА, тако мудрог и тако несврстаног.
Свако има право да му верује, наравно. Али, има и оних који знају да је то исти Вучић који је говорио да никад, али никад, неће у ЕУ ако нам отимају Косово. То је онај што је подржавао Ирак у борби против САД, онај који је устајао у одбрану Ратка Младића, нудећи му своју сигурну кућу. Они који знају шта је Вучић говорио некад, а шта је урадио од средине 2012. до 16. марта 2014. нису спремни да се претворе у Хомере Симпсоне, и да верују у још једно, 3 456 982. пресвлачења Вучића, пастира овчица на путу ка ЕУ (са све НАТО-ом у позадини).
Остаје нам нада да ће они који јасно виде шта је прави, мистички, геополитички и привредни интерес успети да сачувају колективни глас разума, али и завета Светог Петра Цетињског, стрица Његошевог, који је на самрти проклео сваког Србина који одступи од једноверне и једноплемене Русије.
Владимир Димитријевић
Упутнице:
1. Јован Аранђеловић: Четири слике српске апокалипсе, Лагуна, Београд, 2013.
2. Љубомир Кљакић: Криза / Корисни идиоти и колапс Србије, Печат/ Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2011.
Двери Српске - Нови Београд 